Suze cara Justinijana

U ISTORIJI vizantijske civilizacije Justinijanova (527-565) vladavina označava presudno doba. Konstantinopolj, u kome je carevao, izgledao je kao prestonica sveta. Život je bio pun uzbuđenja. Ratovalo se, upravljalo buntovnim pokrajinama, stvarali novi zakoni i običaji. Umetnost je doživela zlatno doba. Justinijan, koji je voleo velike građevine, imao je sreće da nađe vanredne umetnike, koji su ostvarili njegove zamisli. Spomenici iz tog vremena čine vrhunac vizantijske umetnosti.
Pod sjedinjenim uticajima Istoka i staroga veka, nicale su najraznovrsnija zdanja. Sazidani su mnogi dvorci i crkve: San Vitale u Raveni, Sveti Dimitrije u Solunu, Svetih Sergeja i Vakha u Konstantinopolju... Nedostižan neimarski poduhvat je crkva Sveta Sofija u Konstantinopolju. Tanani vajarski radovi, mozaički ukrasi dali su unutrašnjosti ovih građevina jedinstven sjaj blistave raskoši i svečane uzvišenosti. Ništa manju toplinu Justinijan nije iskazao prema gradu koji je podigao u svojoj postojbini. Caričin grad (Justinijana Prima), koji se nalazi nadomak Lebana, po zapisima hroničara iz tog doba, bio je dragulj ranovizantijske crkvene i svetovne arhitekture.

Opšta pobuna

Kao večno zlo, nemanje novca i tih godina je usporavalo najlepše planove oživljavanja nekadašnjeg rimskog carstva. Da bi se to otklonilo, morali su biti uvećani nameti države do tačke kada postaju nepodnošljivi. Stanovništvo je cičalo pod velikim porezima. Okomili su se na Justinijanovu suprugu, caricu Teodoru (527-548). Zasmetala im je moć koju ima nad carem, čak i njena mladost i lepota, za koje su mnogi mislili da ne pristaje prestolu. Njihova mržnja bila je, zapravo, obična zavist. Potekla je iz naroda i stoga nije smela da bude bolja od njih. Želeli su da je vide u blatu.
Pobuna je planula 13. janura 532. godine na konstantinopoljskom hipodromu. Dve, inače suprotstavljene stranke, “plavi” i “zeleni”, prvi put su bile na istoj strani - protiv cara! Svaki rimski car, počev od Cezara, više od svega se plašio uskovitlane gomile. Uznemirena masa ljudi je divlja, neuračunljiva, često zla i okrutna. Spisak imperatora koje je taj bes uništio je pozamašan: Klaudije, Neron, Galba, Komod, Heliogabal, Pizo, Maksim i Valentijan. Zato su svi vladari nastojali da izbegnu pobunu. Ali, ovog puta to nije bilo moguće. Konstantinopolj je goreo. Gorela je i Sveta Sofija. U nastupu malodušnosti, Justinijan je jedini spas video u bekstvu. Naredio je da se dvor evakuiše u Herakleju. Teodora nije htela da skrene sa svog puta, po cenu i da umre! Njen govor, koji je ušao u vizantijsku istoriju, zapisao je carski hroničar Prokopije (“Istorija Justinijanovih ratova”):
“Da li žena treba da pruži muškarcima uzor hrabrosti, o tome sada ne vredi raspravljati. U trenucima beznadežne opasnosti svako treba da čini onoliko koliko može. Mislim da sada ne treba bežati, čak i ako nam bekstvo donese sigurnost. Svako ko se rodi ne može izbeći smrt, ali ja ipak ne mogu podneti da onoga ko je bio car vidim kao izgnanika! Nadam se da neću doživeti da vidim sebe bez carskog purpura, niti da me ljudi koje srećem ne oslovljavaju kao caricu. A, ako ti želiš da se spaseš, o care, to je bar prosto. Imamo novca, more je pred tobom, a tu su i brodovi. Ali, ipak upitaj sebe, kada budeš bio na sigurnom, da li bi trampio takvu sigurnost za smrt. A što se mene tiče, ja ipak cenim onu staru izreku koja kaže da je purpur dostojan pokrov.”
Sudbinu carstva uzela je u svoje ruke. U beznadežnoj borbi, uzdigla se do herojstva. Spasila je Justinijanov presto.
Obnovu Svete Sofije, koja je do temelja izgorela u požaru, Justinijan je započeo u želji da se nemili događaji što pre zaborave. Deset hiljada ljudi nekoliko godina je gradilo hram, koji je označio novu epohu u istoriji hrišćanskog neimarstva. Iz najudaljenijih krajeva carstva dovožen je najbolji mermer, kao i zlato, srebro i slonovača. Ogromna kupola imala je raspon od 33 metra, a zidove su prekrivali veličanstveni mozaici. Justinijan nije žalio novca za hram, koji je osveštan 537. godine. Za carski puk upriličio je tad veliku svetkovinu, na kojoj je, prema zapisima, posluženo hiljadu volova, šest hiljada ovaca, šest stotina jelena, hiljadu svinja i deset hiljada pernatih životinja.
Tih godina, sedište vlade je bilo u carskom krevetu. Teodora je imala neverovatan um, koji je zamislio mnogo toga što je Justinijana učinilo velikim vladarem. Smetala joj je Justinijanova neodlučnost. Bio je spor i neodlučan, govorila je, kao običan pion. Zato je ona neprekidno radila da uveliča i učvrsti njegovu vladavinu. Veštim deljenjem novca i umešnošću da međusobno zavadi neprijatelje carstva, Teodora je pod vizantijsku vlast dovodila varvarske narode. Navodno je pod svojom kontrolom držala čitavu mrežu doušnika i špijuna, batinaša i tajnih tamnica.

Verna caru

Instinkti su je naučili da je njena snaga u nepredvidivosti. Znala je da najveštije protivnike zapanji ovom svojom veštinom, a pojedini istoričari smatraju da je prva upotrebila ono što se u diplomatiji zove “nehajna taktika”. Kažu da je u kasnijim godinama bila beskrupulozna i okrutna i da je često postupala kao tiranin. Dobar deo onoga što su joj zamerili činila je zbog svog supruga. Uprkos greškama, niko, pa čak ni Prokopije u svojim zloglasnim “Anegdotama”, nije je optužio da je bila neverna Justinijanu!
Hroničari beleže da je Justinijan gorko plakao kada je, posle duge bolesti, 28. juna 548. godine umrla od raka. Sahranjena je u grobnici koju je za njih dvoje podigao u blizini crkve Svetih apostola u Konstantinopolju. Justinijan je pobožno čuvao uspomenu na nju. Zadržao je sve koji su bili u njenoj blizini. Mnogo godina kasnije, kada bi davao svečano obećanje, imao je običaj da se zaklinje Teodorinim imenom. Oni koji su želeli da mu ugode, podsećali su ga na lepu i mudru caricu, koja je, “pošto je na ovom svetu bila njegova verna saradnica, sad molila Boga za svog muža”.
Slaveći 559. godine pobedu nad Hunima, Justinijan je, predvodeći povorku, zastao pored Teodorine grobnice, kako bi upalio sveću, pomolio se i odao poštu voljenoj. Živeo je osamdeset i dve godine i tako nadživeo svoju ženu sedamnaest godina. Istoričari su mu nadenuli nadimak Veliki, a Teodora je ostala - “Zloglasna”.
KRAJ